СВЕ МОЈЕ РЕЧИ... (Есеј о љубави)

Осећам да те губим.. лагано, нежно,  лако.. губим те,  и пре него што сам те почела имати. Имати и немати.. Као да су два спојена у једно?  И поглед заслепљен од лепоте твојих мисли. У месечевим врелим стопама, пратила сам те луковима чежњи, запрезала стреле из груди ка твојим сновим. У песмама изаткани идеали твојих слова која редовно користиш у потпису. У  позлати Неба, и поподневу дана, на трону од звезда, на кули земљине лопте, заледила сам оне речи, и покрет у месту, кроз сновиђења, и лепет крила анђела што хује у  дворанама раја.
Худим за љубављу која ће ме узети и прожети сва у себе, уткати у и у најтананији дамар перегрининог удаха,  која у мени пева и игра.. И заувек снена од својих машташрија не одустаје. Требаш јој ти, да употпунимо свемир, да изаткамо ваздух, и поспемо простор латицама од цветних емоција.  Да тако стопљени дишемо уздасима двобића.  Да те имам, руку да осетим у мојој у данима дугих часова, и у олујним сузама, да бришемо траг,  на пропланцима, и под вечном капом неизвесне будућности која вреба, и у потаји чека, да чувамо се! О, завапи шапатом џеза, проходај у лаким дрвеним ципелицама од чежње, коју пробудили су лептирићи у титрај  пролећа и јесени у једној истој кошуљи.  Лето није ни постојало, месеци су прелетели из једне сфере у другу, не би ли нас дозвали, пресгили на нашим путевима. У шипражју, и зеленим нирванама, чекам те, на улазу у бескрај. Оваплоти ме пољупцима од кадифе, у крило седефа положи ме, на престол невиности смести ме. Невиности која прожима љубав, вечиту, неукаљану.. чисту... Ону, која блуд не позна, и која не јењава пред прљавим рукама греха, која се не сатире и не цепа  од пожуде и страсти земаљскога праха.  Толико тога, имам ти рећи....

 

Толико чувам стихова у шаци за тебе, као напев из сонета мојих жудњи, са врела моје душе, из пенкала , стрепим да не потече мастило необузданих умиљења,  чувани вековима у корицама мога постојања, од почетка, од првог плача у крви што слила се низ дуборез вена које модре, и које се преламају у незаситој тежњи ка оном правом  јединственом , непокоривом, величаснственом мом и само мом трептају,  и оном  делу мога бића, које тек треба да постане друго-  Ја. Затрпавам срце речима од ината, и не дозвољавам тајне да угледају светло твојих очију, скривена иза застора неважних, далеких, околних насумица, откривам се и несвесно, маска на мом лицу није нашла лежиште, и потонуће прети да открије све тајне узатрептале реке која овога пута не може успорити свој ток. Спаси, док још не постане касно.. Вирови неиспуњења, и пораза чекају у следећој луци. Не, не дозволимо им! Супроставимо се! У дубине мојих снова заплови, и извуци их на копно, они чекају СПАСЕЊЕ!

Мирише киша на перону јесењих часова, а ја замишљам, а ја сањам.. Да долазиш ми, крупним корацима, широког развученог осмеха, занесен у својим хтењима. Заједно смо, пригрљени ходамо, док под нама пруга одзвања од силине наше блискости. Сва уметност љубави сместила се у један обични тренутак прастаре кише.  Загрљени шетамо, улицама познатога града, посетићемо и библиотеку, читаћемо приче боемских сањара, вечитих писаца, потом ћемо ићи на књижевно вече романтизма, слушаћемо валцер неуништивих љубави, у дворанама ревносним тавним, очуваних у корену времена.  Све секунде овог света, биће испуњене Тобом, и мноме. А када се спусти ноћ, звезде из висина завидеће нам, чак и улични свирачи што самотно свирају неким пролазницима страним. Ни њихова песма топла, неће и  не може надјачати  лепоту нашег себства.. Утиснуо си ме у себе као вечити жиг духова и жеља што не пролазе, и не умиру кад живот се угаси. Ооо водиљо мојих мисли, познајем те не тако дуго, а ипак не могу да се одупрем пориву да ти не пишем. Страсти ватре, што пеку и жаре, ка теби ме вуку, замишљам, сунце, лептирове, и ноге босе, што мазе росе јутарње, и све то замишљам, а понекад и сањам.. пречесто се будим на постељи од цвећа, и заустим ти име. Прекратко је све, а к'о да предуго је.. И с нежном песмом буди се страх који емоцију у срж дира, у преврату поезије реалност почиње да гуши, на позорници саддашњости – сенке мрака даве, иза сцене остају голе наде, и неодсањана љубав к'о споредни лик, да у скривене се повлачи одаје, редитељ моје душе, напустио је сада позорје занесењака који у мени гласно јеца.

Необично мразан дан, у капима кише, водени асфалт се удвара обртајима гумених точкова, који неуморно журе.. Непозната лица, и једно познато..  У капуту студени, подрхтава ластавица која стреса бојазан од скептика који не јењава пред умилним осмесима, и топлим рукама од пламени. У шапату дистанце, пружени корак све руши, односе баријере загрљаји хавајских руку.  Пожелех да засутавим то окрутно себично време, које те сваки пут од мене отима, и одузима и оно мало трена које делимо скупа. Ал' не успедох. Неуморна машина казаљки што јуре, у незаситој жудњи ка брзини откуцаја, само желе што пре да се склоне и одјуре, што даље побегну, да их не можемо сустићи, и уживати им чар. Заспали на јастуцима југословенских ноћи, средњи век се покатткад у срцима буди, и поклон љубави уз плес... Уздах чаробни што измамљују невини, а искусни погледи.  И све је тако снежно, дивно, када се љуби у машти, када се неко само путем песама дозива, чија реч не познаје границе нити конвенције, где слобода пева жаром истине, и свира виолином олујних крикова у тишини дворишне куће, када се пева затоврених усана, и када се мисли вапајима распеваних славуја.. Када се и без гласа осмехујеш ситницима, и заљубљеним паровима, кучићима што збијени једно уз друго снивају, и када те инспиришу и најнељубавније речи, када киша не престаје, и то ти не смета,  и када зима продире и у саме кости а ти је и не осећаш.. Црвени дланови од студени бриде, ал' и један само д додир топлих дланова нечијих, засутављају васиони пут, и земља престаје да се окреће око своје осе, тренутак бесконачног се смешта у простор између два духа, када и сва бесмиленост доташња, и суровост излуделог света постаје безгрешан и неукаљан.. тада, тада исконски почињемо да дишемо, и дишемо љубављу а не плућима, гледамо се жмурећи, и мазимо стидљивим осмесима детета.... О, детета које је коначно оживело у нашим грудима и после двадесет и тридесет тешких  година..  Када смо најзад задовољни собом, доиста се радујемо - ономе који од рођења покушава да нас згази... – животу.