УКРАДЕНИ ИДЕНТИТЕТ

Сваки  мој уздах гутала је улица

Истрошени ум, залуд старе слике

У сећању варао

Ваздух је мирисао на маглу,

Пепео и дим, ноздрве парао

Скоро да ти се и имена

Не могу сетити,

Како ти онда лик могу још предосетити?

И чему сад снови, судбина и љубав?

Кад сваки осећај без тебе постао је губав

А загрљаји стрељају чежњу у оку

Лажног живота,

И гуши ме сва његова ископирана лепота

Одузете шансе још на самом почетку

Отежало је олово у метку

А ја и даље не знам ко сам?

Залутала сена,  можда то сам?

СВЕ МОЈЕ РЕЧИ... (Есеј о љубави)

Осећам да те губим.. лагано, нежно,  лако.. губим те,  и пре него што сам те почела имати. Имати и немати.. Као да су два спојена у једно?  И поглед заслепљен од лепоте твојих мисли. У месечевим врелим стопама, пратила сам те луковима чежњи, запрезала стреле из груди ка твојим сновим. У песмама изаткани идеали твојих слова која редовно користиш у потпису. У  позлати Неба, и поподневу дана, на трону од звезда, на кули земљине лопте, заледила сам оне речи, и покрет у месту, кроз сновиђења, и лепет крила анђела што хује у  дворанама раја.